Морис Утрило

Rani život, porodica i obrazovanje

Морис Утрило je rođen kao Maurice Valadon 26. decembra 1883. godine u četvrti Montmartre u Parizu, Francuska. Njegov dolazak na svet obeležila je izvesna neizvesnost, jer njegova majka, Suzanne Valadon, nikada nije otkrila identitet njegovog oca. Suzanne je bila žena od mnogih života, koja je prešla put od cirkuske akrobate do tražene umetničke manekenke. Odrastajući u boemskoj atmosferi Montmartra, Maurice je bio okružen kreativnom energijom tog naselja, ali njegov sopstveni put oblikovale su više lične teškoće nego formalno obrazovanje. Nije prošao kroz klasične umetničke škole, već je umetnost upijao kroz direktno, sirovo vođstvo svoje majke.

Njegova mladost bila je težak period koji su definiše borbe sa alkoholizmom i mentalnim bolestima. Dok se suočavao sa napadima bolesti i rastućim osećajem izolacije, Suzanne ga je ohrabrivala da se posveti slikarstvu. Ona je u tome videla vid terapije, način da pronađe stabilnost usred sopstvene unutrašnje oluje. Oko 1904. ili 1905. godine, počeo je da slika pod njenim pažljivim nadzorom. Ovaj rani period nije bio fokusiran na akademsku tehniku, već na pronalaženje načina da se snađe u sopstvenoj stvarnosti. Ulice i zgrade njegovog rodnog kraja postali su njegovi prvi učitelji, pružajući mu osećaj strukture i reda u trenucima kada je njegov privatni život bio preklinjuć i neizvestan.

Bela perioda i umetnički stil

Oko 1909. godine, Морис Утрило je ušao u prepoznatljivu fazu svog stvaralaštva poznatu kao „Bela perioda“. Tokom ovih godina, njegov pristup platnu postao je duboko fizički i materijalan. Često je birao da radi na kartonu umesto na tradicionalnom platnu, što je bila odluka koja je značajno uticala na težinu i prisutnost njegovih kompozicija. Njegova tehnika uključivala je težak impasto, gde je nanosio boju sa takvom gustinom da je površini davala opipljivu, skulpturalnu kvalitet. Kako bi to postigao, mešao je cink-belu sa gipsom, stvarajući teksturalne slojeve koji su imitirali upravo one površine koje je nastojao da prikaže.

Ovaj metod mu je omogućio da uhvati izbledele zidove i izlizane fasade uličica Montmartra koje je toliko dobro poznavao. Paleta boja u ovom periodu bila je suzdržana, dajući prednost prigušenim tonovima oker, braon i sivih nijansi. Ove boje, u kombinaciji sa krečastim, napuknutim teksturama gipsa, odražavale su staroću arhitekture tog distrikta. Nije ga zanimala jarka boja užurbane metropole, već tiha, bleda svetlost koja se zadržava na kamenu i malteru zgrada.

• 1910: place pigalle
• 1913: The Lapin Agile [Le Lapin Agile]
• 1917: Rue Saint-Vincent and the Lapin Agile

Ključna dela i tematski motivi

Морис Утрило je svoj pogled usmerio na samu fizičku srž grada, specijalizujući se za gradske pejzaže i predele koji odišu atmosferom prošlosti. Njegovi najčešći motivi bili su kuće i ulice pariskog četvrta Montmartre. Osećao je posebnu bliskost prema tihim, izbledelim fasadama i krivudavim uličicama koje su definiisale taj deo grada. Mnoge njegove slike beleže baziliku Sakre-Ker ili razne pariske ulične scene, često se fokusirajući na način na koji svetlost pada na kamen i malter zgrada, stvarajući igru senki i tekstura.

Često se vraćao istim uglovima svog sveta, pronalazeći duboku bliskost u lokalnim znamenitostma. Jedno od takvih mesta bilo je Lapin Agile, kabare na Montmartru koji je služio kao okupljašte mnogih umetnika i pisaca. Njegova dela su često prikazivala ova društvena središta i prateću arhitekturu. Kako se njegovo zdravlje menjalo u kasnijim godinama, i njegova perspektiva se transformisala. Više nije bio sposoban da slobodno luta ulicama, pa je počeo da slika pejzaže posmatrane kroz prozor, često koristeći razglednice ili sopstveno sećanje kako bi rekonstruisao scene do kojih više nije mogao da dođe.

• Montmartre Street Corner or Lapin Agile (1936)

Kasne godine i smrt

Do kraja dvadesetih godina prošlog veka, Морис Утрило је postigao nivo stabilnosti i poštovanja koji mu je dugo izbegavao. Godine 1928. francuska vlada mu je dodelila orden Legije časti, priznajući njegov jedinstven način na koji je ovekovečio duh ulica. Njegov privatni život takođe je doživeo značajnu promenu 1935. godine kada se oženio Lucie Valore. Nakon venčanja, par se preselio u Le Vésinet, mirnu oblast koja se nalazi neposredno izvan okvira Pariza.

Kako je njegovo zdravlje počelo da opada, i njegova sposobnost slikanja se menjala. Više nije mogao da radi na otvorenom, pa je svoje pažnje usmerio na prizore koje je posmatrao kroz prozor. Često je oslicao se na razglednice ili sopstveno sećanje kako bi ponovo kreirao scene Montmartra koje su definisale njegove ranije godine. Čak i u ovim kasnijim fazama, njegova povezanost sa gradom ostala je neprekidna nit u njegovom životu.

Njegov život je završen 5. novembra 1955. godine. Preminuo je u hotelu Splendid u Daxu, u Francuskoj. Iako su njegove poslednje godine provedene daleko od užurbanog centra prestonice, njegovi koreni su ostali čvrsto ukorenjeni u četvrti u kojoj je rođen. Na kraju je sahranjen na groblju Saint-Vincent u Montmartru.

Nasleđe i uticaj

Морис Утрило ostaje jedinstvena figura u istoriji Škole Pariza, prvenstveno zato što je bio jedan od retkih istaknutih slikara Montmartra koji je zaista rođen i odrastao u tom četvrti. Dok su mnogi umetnici dolazili u ovaj kraj tražeći inspiraciju u njegovom boemskom načinu života, njegovo delo je izraslo iz direktnog, proživljenog iskustva krivudavih ulica i izbledelih fasada. Njegova platna nude neprocenjiv uvid u atmosferu Pariza početkom 20. veka, hvatajući verziju grada koja se neprestano menjala, čak i dok je on pratio njene obrise četkicom.

Doseg njegovog rada proteže se daleko izvan brda Montmartra. Njegove slike čuvaju se u brojnim muzejima širom sveta, osiguravajući da njegova specifična vizija urbane samoće ostane dostupna svima koji proučavaju ovu eru. Prisustvo njegovih dela u značajnim međunarodnim kolekcijama, kao što su Ermitaž muzej i Musée d'Orsay, potvrđuje trajni značaj njegovog pogleda na arhitektonsko okruženje. On nije težio da slika velike istorijske događaje, već se umesto toga fokusirao na tihu, svakodnevnu stvarnost ulica i zgrada koje su definiisale njegov dom.

Gde danas možete posetiti njegova dela

Da biste doživeli tihe, teksturirane ulice Montmartra kroz njegove oči, možete posetiti nekoliko vodećih svetskih institucija. U Njujorku, njegova dela su deo kolekcija koje čuvaju Metropolitan Museum of Art i Muzej modernog umetnosti. Ova dela pružaju jedinstven uvid u težak impasto i blede, krečaste fasade koje je Морис Утрило toliko poštovao, čak i u svojim kasnijim godinama kada je slikao oslanjajući se isključivo na sopstveno sećanje.

U Evropi, njegov umetnički trag je prisutan u brojnim značajnim galerijama. Kako Musée National d'Art Moderne, tako i Tate čuvaju njegove radove, čuvajući specifičnu atmosferu pariskih četvrti koje je umetnik toliko voleo. Za onoga ko želi intimniji susret sa okruženjem koje ga je oblikovalo, njegova umetnost je zastupljena u Musée de Montmartre, mestu koje deluje duboko povezano sa životom koji je on proživeo.

• The Lapin Agile (1913)
• Montmartre Street Corner or Lapin Agile (oko 1936)