Goat

Rani život, porodica i obrazovanje

Priča o umetniku pod imenom Niko Pirosmani počinje u selu Mirzaani, u gruzijskoj pokrajini Kaheti. Rođen oko 1862. godine, bio je najmlađe od četvoro dece koju su rodili Aslan Pirosmanashvili i Tekle Toklikishvili. Njegove rane godine oblikirali su ritmovi seljačke porodice, ali stabilnost njegovog doma bila je kratkotrajna. Nakon smrti roditelja, dečak je ostao siroče, prepuššten svetu koji mu nije nudio mnogo sigurnosti niti formalnog vođstva.

Nakon tog gubitka, preuzimale su brigu o njemu njegove dve starije sestre. Njegov put ga je na kraju odveo dalje od porodičnog vinograda, ka užurbanim ulicama Tbilisija. Upravo tokom života u porodici Kalantarov, njegovi horizonti su počeli da se šire izvan neposrednih potreba za preživljavanjem. U tom domaćinstvu stekao je sposobnost da čita i piše na gruzijskom i ruskom jeziku, veštinu koja će mu služiti dok se kretao kroz različite radove u glavnom gradu.

Niko Pirosmani nikada nije tražio strukturirane lekcije akademije niti vođstvo formalnog majstora. Bio je samouki umetnik koji je razvio svoju viziju kroz posmatranje i neophodnost sopstvenih okolnosti. Umesto da prati utvrđena pravila perspektive ili akademsku tradiciju, oslanjao se na sopstvene oči kako bi interpretirao svet oko sebe. Taj nedostatak formalnog obrazovanja značio je da je njegovo znanje bilo samo, proizašlo iz tihe, uporne radoznalosti o životu koji je viđao kako se odvija na ulicama i poljima Gruzije.

Život i rad u Tbilisiju

Dolaskom u Tbilisi oko 1870. godine, mladić se našao izgubljen u užurbanom glavnom gradu, ploveći kroz život koji su definiisali neprestani pokret i raznoliki teški radovi. Nije imao luksuz studija niti udobnost zaštitnika umetnosti; umesto toga, tražio je egzistenciju kroz niz skromnih zanata. Dane je provodio kao kućni moler i krečer, unoseći boju na zidove grada, i radio kao slikar natpisa, pretvarajući potrebe lokalnih trgovaca u vizuelne oblike. Te rane godine bile su borba za stabilnost, dok je prelazio iz uloge slovar u štampariji u ulogu radnika u brojnim gradskim zanatima.

Njegov put kroz grad obeležen je nemirnom energijom. Preduzeo je poslove kuvara i konduktera na Transkavkaskoj železnici, tražeći bilo koji način da izdrži surovost siromaštva. Čak i nakon perioda provedenog kao pastir u mladosti, urbano okruženje Tbilisija zahtevalo je drugačiju vrstu izdržljivosti. Godine 1893. pokušao je da pronađe čvršće uporište suosnivanjem mlečnog farma, podvoda koji je težio da uzemelji njegovo nestabilno postojanje. Ipak, privlačnost četkice je ostala neprestana, često neraskidivo povezana sa samom nuždom njegovog opstanka.

Trgovci Tbilisija postali su njegovi najčešći saputnici kroz njegov rad. Naredili su mu da izrađuje natpise za njihove izloge, ali su od njegove ruke tražili i pomoć u ličnijim stvarima. Slikao je portrete i razne scene, često razmenjujući ta dela za jednostavnu nužnost toplog obroka u lokalnoj krčmi. Ovaj ciklus rada i umetnosti definisao je njegovo prisustvo u gradu, dok se on izgubljao između uloga zanatlije i stvoritelja, a njegov život je bio tihi ples na ivici društvenog tkiva grada.

Poklonici, radionica i narudžbine

Život u Tbilisiju bio je neprestana borba za opstanak, a tokom većeg dela svog boravka u glavnom gradu, umetnik se našao izgubljen između lokalnih krčama. U tim polumraku okruženim prostorima, često mu je nedostajao novac, pa je svoje slike menjao za toplu hranu. Ta dela nastala u krčama, izneta iz nužde i neposrednih potreba gladnih, na kraju su privukla pažnju onih koji su zaista razumeli njegovu viziju. Godine 1913. jedan ruski slikar i jedan gruzijski pisac otkrili su ova dela, prepoznajući talenat koji je cvetao u senkama društvenog života grada.

Njegove ambicije nisu bile ograničene samo na trgovinu hranom i umetnošću. Godine 1882. pokušao je da pronađe formalniji način za život, udruživši snage sa Džordžom Zazijašvilijem. Zajedno su otvorili slikarsku radionicu, pokušavajući da uspostave kompaniju za izradu natpisa. Tražili su narudžbine od trgovaca i vlasnika prodavnica, radeći na stvaranju dekorativnih tabli koje su krasile ulice grada. Iako je radionica prolazila kroz teškoće nestabilnog postojanja, ona je predstavljala period organizovanog truda da se njegova umetnička ruka pretvori u stabilan zanat.

Tehnika i umetnički stil

Njegova ruka kretala se sa jedinstvenom, neukrasenom iskrenošću koja je zaobilazila formalna pravila akademije. Umesto da traži uglađen završetak tradicionalnog platna, često je okretao ka crnom linoleumu ili crnoj voskovanoj tkanini kako bi na njih nanosio svoje pigmente. Ovaj izbor podloge dikirao je specifičan vizuelni jezik, u kojem su se pojednostavljeni oblici i odvažne boje istiskale iz mračnog pozadinskog prostora. Nije se opterećivao složenom matematikom tradicionalne perspektive; umesto toga, oslanjao se na namerno nedostatak dubine kako bi svoje subjekte izneo u prvi plan. Njegove kompozicije često su favorizavale frontalni položaj figura, stvarajući direktan i neposredan susret između posmatrača i naslikanog motiva.

Duša njegovog rada nalazila se u tihim ritmovima sela i prisustvu živih bića. Bio je jedini gruzijski animalista, pronalazeći dubok način da dočara esenciju zveri i ptica kroz naivnu i primitivističku optiku. Dok su drugi tražili veličinu grada, on je okrenuo pogled od urbanih pejzaža, preferirajući iskrenu jednostavnost ruralnog života. Njegov potez četkicom hvatao je duh njegovih subjekata kroz suštinske oblike, a ne kroz pedantne detalje, prožimajući čak i najobičnije scene tihom, teškom dostojanstvenošću.

• Musha sa buđim za vino
• Gruzijanka sa tamburinom
• Meče
• Koza

Kasne godine i smrt

Poslednje godine umetnika obeležila je duboka i usamljena borba za opstanak. Dok je lutao kroz kafane Tbilisija, njegova umetnost često je postala sredstvo razmene, menjana za toplu obrok u očajničkom pokušaju da odgoni glad. To nesigurno postojanje na kraju je iscrpilo njegovu fizičku snagu. Umro je 1918. godine, preminuvši od otkazivanja jetre i posledica neuhranjenosti. Njegov odlazak bio je tih i tragičan događaj; preminuo je u bolnici, a okolnosti njegove sahrane bile su toliko neizvesne da njegovi ostaci nisu pronađeni na mestu njegovog privremenog grobnog mesta.

U trenutku smrti, ostao je siromašan i bez ikakvog značajnog priznanja od strane tadašnjeg, utemeljenog sveta umetnosti. Živeo je i umro u senci društva koje je u velikoj meri previdelo njegovu jedinstvenu viziju. Tek deceniju nakon njegove smrti, njegova dela su počela ponovo da se otkrivaju, konačno dovodeći njegovo ime u pažnju onih koji će kasnije zastati u odbranu njegovog talenta. Dugo je čovek koji je ovekovečio dušu gruzijskog naroda ostao zaboravljena figura, duh sa periferije grada.

Nasleđe i uticaj

Iako je preminuo u zaboravu, priznanje koje je usledilo nakon njegove smrti bilo je duboko i neizbežno. Njegova tiha, jedinstvena vizija na kraju je doprla do uticajnih figura koje su zastale u odbranu njegovog talenta, skrećući pažnju šire umetničke javnosti na njegovo stvaralaštvo. Ovi zagovornici uočili su sirovu snagu u njegovim slikama koja je prevazilazila bilo kakvo formalno obrazovanje, a njegov prisustvo se osetilo na prvoj velikoj izložbi gruzijskih slikara 1918. godine. Njegov uticaj se širio kroz avangardu, dotičući same temelje pokreta kao što je primitivizam. Čak je i veliki Pablo Picasso bio duboko impresioniran energijom koja se nalazi u njegovim kompozicijama.

U svojoj domovini, on je postao nacionalna ikona, figura čiji su život i umetnost utkani u samu identitet Gruzije. Njegove slike, često oslikane na crnom platnu, i dalje privlače posmatrače u muzeje u Tbilisiju i širom sveta. Čovek koji je nekada menjao skice za obrok, danas je centralna figura u istoriji umetnosti njegove zemlje. Njegovo nasleđe čuvaju kolekcije nekoliko vodećih institucija, gde njegova iskrena prikazivanja ruralnog života i ljudskog karaktera ostaju predmet dubokih istraživanja.

• Portrait of Zhdanevich
• Georgian Wedding
• Musha with a Wineskin
• Queen Tamar